Странице

четвртак, 20. април 2017.

Recept za Kišni komfor!

       Koliko god ja bila nezadovoljna zbog prolećne kiše, nemogućnosti izlaska u dvorište da bih uživala u pravim prolećnim čarima, jednoj stvari jednostavno ne mogu nikako odoleti, a to je, kako ja volim da zovem, ,,kišni komfor''. Jeste da su mi se zima, kiša i celodnevni boravak u kući popeli na glavu, ali koliko god ja priželjkivala *proleće*, lepo vreme, bose šetnje itd, vrlo rado uživam i u čitanju knjige, ispijanju kafe/čaja i tihom zvuku dobovanja kiše sa druge strane zida. 



       Ti trenuci ušuškanosti se jednostavno ne mogu zaobići. Kao da svi problemi nestanu na tih nekoliko minuta, možda i sati, a vi polako i nesvesno tonete u neki drugi univerzum.

~ Recept za moj Kišni komfor glasi ovako:

📖 Dobra knjiga/ dobar film (knjiga je bolji izbor da biste odmorili svoj mozak od tehnologije)
Čaj/ Nes kafa (ne mora Nes, meni je svaka instant kafa Nes kafa)
👕 Pidžama 
🎵 I naravno, ništa ne bi bilo u potpunosti idealno bez lagane muzike (moj predlog je Radio 202, ali naravno, sve varira od ukusa)

~ Spremanje:
U jednu toplu sobu sve zajedno umutiti.

       Spremni ste za opuštanje, uživanje i osećaj komfora!






петак, 14. април 2017.

• Negde daleko, u drugom svetu... •

       Sa koferima u rukama koračam ka svom vozu. Prelep je. Tamnozelene boje je sa dugim nizom vagona. Oko mene ljudi koji idu na sve strane; putnici koji se ukrcavaju, ljudi koji ih prate, kondukteri koji pomažu sa koferima, proveravaju voz itd. Okrećem se ka svojim najbližima. Pozdravljam se sa njima i ulazim u voz. Nalazim odličan kupe i skidam kaput. Uzimam kartu na kojoj piše 'Negde daleko' i smešim se. 


       U meni se komešaju mnoge misli i mnoga osećanja. Na ovo putovanje sam čekala dosta vremena. Najzad ostvarujem ovaj san. Kakav je svet u koji u krećem? Neki moj. Izmišljen. Savršen. Bez problema, bez negativnosti, prepun stvari koje me čine srećnom. Nekakav gde se cene prave stvari. U kom se uživa i u najmanjim sitnicama. U kome nisi čudan, ma kakav god bio! 

       Pokušaću da vam još malo približnije dočaram. Taj svet nije kao ovaj. U kući si, izađeš napolje i u dvorištu si. Ne. Svaki čovek ima svoje univerzume. Ako si u kući i prođeš kroz vrata, možeš se odjednom naći na vrhu planine, a možeš i na mesecu. Zavisi od tebe i tvog univerzuma! Ovaj svet nije za loše osobe. Za kukavice, sebičnjake, ohole, grube. Ovaj svet je za sanjare. Za one koje se ne plaše da pokušaju nešto novo. Koje žele da pobegnu od dosadnog života, od obaveza, od svega zlog. Koje veruju u iole pozitivnog i koje vole da pričaju sa stvarima! Koje su na prvi pogled lude, a na drugi još luđe! Svojim božanstvom smatraju svoju najveću opsesiju ili svoj omiljeni cvet. Ovo je svet za osobe koje se ne plaše izdvajanja i koje pomeraju granice ludosti i mašte.


       Dok sam zamišljala kako će mi biti u novom svetu, u realnost me vraća devojka mojih godina koja me pita da li može da sedne u moj kupe, jer su ostali zauzeti. Sa osmehom joj odgovaram ,,Naravno!'' i radujem se što ima toliko divnih ljudi koji su prihvatili ovo putovanje!

Da li biste vi prihvatili? 
(ako imate pitanja pitajte u komentaru)

четвртак, 13. април 2017.

StoryTime - Izgubljena devojčica na koncertu

Upravo sam pokušavala da zaspim i onda sam se setila ove "stravične" večeri koju pokušavam da zaboravim, ali jednostavno ne ide. S obzirom da nikad nisam pisala Storytime, reših da ovaj doživljaj pretočim u post.


To je bilo davne 2012-te godine. Moji roditelji su odlučili da svi zajedno odemo na, ne znam ni ja koji po redu, Sabor trubača u Guču. Bio je divan dan, a po dolasku smo saznali i da se te večeri održava Cecin koncert. Moja sestra i njena drugarica (koja je došla sa nama), su kupile kartu, a kako sam htela da i ja budem sa njima, nagovorila sam roditelje da kupe i meni, iako nisam slušala Cecu. 

Koncert se održavao čini mi se na nekom stadionu. Pre Cece je nastupao jedan trubački bend, a ja sam se smorila već tad. Ceca je počela oko pola deset. Svi su oko mene ludovali, pevali, skakali, a pošto ja, kako sam već rekla, nisam slušala Cecu, bilo mi je dosadno, te sam samo stajala. Sestra mi je dala telefon da uđem na Fejs, ali sam pobrkala šifru, tako da je to otpalo. Oh da, do pre dve godine sam imala problem da čim se nađem na nekom koncertu ili u diskoteci, bude mi muka, ne mogu da stojim. Da li zbog gužve, glasne muzike - ili oboje - i te večeri mi je bilo tako. 

Pošto moji roditelji nisu bili sa nama na koncertu, moja veoma pametna sestra me je poslala da se vratim i da nađem mamu i tatu. (Sada kreće najzanimljiviji deo) Ja mala, smorena, u lošem stanju i glupa prihvatila. Iz prvih redova sam krenula ka izlazu. Bez telefona, bez imalo pojma gde bi oni mogli da budu i kako uopšte da ih nađem. Ništa, uporna ja idem ka izlazu. Provlačim se kroz hiljade i hiljade ljudi. Oko mene nepoznati ljudi, pijani, skaču, guraju me. Tu sam se već uspaničila. Najzad sam stigla do izlaza i, ne znajući šta ću dalje, počinjem da plačem. Kako da pronađem roditelje? Ako njih ne nađem, kako ću naći sestru kada se bude završio koncert? Imala sam samo dvanaest godina. Bila sam jaako sramežljiva i nesnalažljiva.


Ali baš u tom trenutku je naišao jedan vrlo drag, stariji čovek i pitao me na fazon 'Devojčice, jesi li izgubljena? Hoćeš li da pozoveš roditelje?' i pružio telefon. Bez imalo razmišljanja da li je to bezbedno, uzela sam telefon i okrenula mamu koja mi je rekla da izađem i sačekam je ispred. 

Izašla sam. Bila sam jako srećna što se sve dobro završilo, ko zna šta bi bilo dalje sa mnom da nije naišao taj čovek. Nakon nekoliko minuta su stigli roditelji. 

Za njih je priča jednostavna- bilo mi je dosadno, zovnula sam mamu preko telefona sestrine drugarice, provukla sam se kroz gužvu, izašla ispred. Ali svi se pitaju, kako se mala Katarina nije plašila i kako je uopšte uspela da se probije kroz desetine hiljada ljudi?


Nadam se da vam se post svideo. Pokušala sam što bolje da vam dočaram tu situaciju. Baš nikome nisam ispričala ovo, ali sam odlučila da podelim sa vama, jer što da ne? Ako se setim, možda bude još Storytime-ova, samo napišite u komentar da li vas je ovaj dopadao i da li biste želeli da čitate još. Pozdrav. ❤