Странице

петак, 30. децембар 2016.

...tri, dva, jedan!

Naravno da nisam još uvek svesna činjenice da nam je 2017. godina već pred vratima i naravno da ću postati svesna kad već bude odlazila.

Na početku ove godine pred nama je bila staza duga 366 dana. To se zaista činilo dugo, a 2017. godina tako daleko, a gle sad... Kao da su mali čovečuljci neprimetno došli iz paralelnog univerzuma i skratili tu dugu stazu na pola.


Kakva je meni bila ova godina? Ni dovoljno dobra da bih je nazvala dobrom, ni dovoljno loša da bih je nazvala lošom.

Bila sam previše lenja; nisam radila stvari koje zaista volim, nisam probala ništa (sem bloga), nisam se trudila da ispunim svaki dan, već su mi dani bili jednolični, nisam postizala uspehe (opet, osim na blogu)...


Sa druge strane izbacila sam par ljudi iz života koje su to zaslužile, ali i upoznala divne prijatelje i *srodnu dušu*.  Otvorila sam blog što je za mene jedan od najboljih koraka u životu, postala sam bolja u školi (sad u dugoj godini)...


Od 2017. godine neću tražiti ništa materijalno. Svake godine se trudim da popravim ono što me je kočilo u prethodnoj, tako da je moja želja da mane ove godine na kraju sledeće nabrojim kao pozitivne stvari.

Iako sam napisala da to želim od 2017. godine, to sve zavisi od mene. Mi sami upravljamo svojim životom, tako da i njegov izgled zavisi od nas.


Želim svima srećnu predstojeću godinu, da ostvarite svoje planove, kao i svu sreću, zdravlje i ljubav. Naravno i da je dočekate sa voljenima i učinite svoj doček nezaboravnim!

1. Da li ste spremni za doček?
2. Gde i kako proslavljate Novu godinu?


среда, 21. децембар 2016.

Vrtlog

U tvojim očima
vidim da tuguješ noćima,

da tražiš izlaz iz tog prokletog vrtloga.

Svaki kutak ovog sveta
pretražuješ na vrhovima peta.

Tražiš, tražiš i tražiš sreću
zabijaš glavu u neku svoju staru vreću.

Ali nemaš pojma da se sreća
ne može naći ni u hiljadu vreća.

Sreća se nalazi u tebi samom
i u tvojoj glavi
ti, stvore blesavi.

Kada je budeš našao,
tada si iz prokletog vrtloga izašao.

Srećno.

недеља, 18. децембар 2016.

Zima i njen poklon

Zima je za mene nešto divno. Zima za mene nije godišnje doba. Zima je devojka dvadesetih godina. Umetnica koja slika na našim prozorima i drveću. Jedna od mojih najboljih prijateljica. 
Za koji dan Zima mi dolazi u posetu i donosi za sobom poklone. Snežni prekrivač zaista jako volim, ali stvar koja mi je draža od njega jesu...


... prepodneva sa svojim roditeljima. Topla, porodična, srećna, puna ljubavi... Kada smo svi na okupu, osećam se tako ispunjeno. Kao da svi zaboravimo na probleme i uživamo u toplom doručku, TV-u, snegu koji napolju pada, knjizi, čaju i uopšte atmosferi. 
Tada shvatim da mi je porodica nešto najvrednije što imam. Prestajem da marim za sve van kuće. Ponekad se 'pokačimo', ali koliko god da smo ljuti jedni na druge, znamo da se ipak volimo. Porodica zvuči tako toplo, što i jeste. Žao mi je što ranije nisam shvatila to. Obraćala sam pažnju više na prijatelje i druge manje dragocene stvari. 


Dok posmatram mamu i tatu oči mi se pune suzama. Verovatno zato što znam koliko me vole i koliko su brižni prema meni i jer su jedini koji mi istinski žele sve najbolje u životu.

Miris kafe i maminih tek napravljenih kiflica dopunjuju svu tu atmosferu. Školske obaveze su se znatno smanjile, tako da me ništa ne sprečava da se prepustim još jednom ovakvom jutru. 


Zimi se i ovim putem zahvaljujem na ovom divnom poklonu i obećavam da ću se ovog puta više družiti sa njom napolju.