Странице

петак, 28. октобар 2016.

Pišem ti pismo...

Pišem ti pisma. Iako ih ti neću poslati. Iako ih nećeš pročitati. 
Čini mi se da mi je tako lakše. Ova bol... Ali nisi ti kriv. Zašto bi i bio? Nisi u meni video dovoljno dobro koliko si video u njoj. Možda je i ne voliš... možda ipak maštaš o meni. Ali ne... Nisi ti takav. Ne bi se ti poigravao sa tuđim osećanjima. Bar tako smatram. 
Ali teško je. Priznajem da se i dalje nadam tvojoj poruci, pozivu. Prošlo je dosta od naših poslednjih razmenjenih reči. Možda si već na pola puta ka mom zaboravu. Možda ćeš me za par dana, nedelja u potpunosti zaboraviti i ja ću postati samo bledi trag u tvojoj divnoj glavi. Možda sam već i postala.
Ali ti u mojoj nećeš. Bar ne uskoro.
Nisi ti ni svestan koliko ja mogu dugo da volim. Posebno tebe. 
Jedna polovina mene želi da te zaboravi. Koji ćeš mi đavo? Mogu ja i bez tebe.
Ali druga polovina ne može da prihvati da ti, ma kakav god bio, postaneš jednom stranac. Random prolaznik i nebitni follower. Ili bleda tačka u mojoj majušnoj glavi, kakva ću ja postati u tvojoj, ako već nisam. 
Ali i zaboravljanje i preboljevanje su sastavni deo života.
Znaš i sam da nam život ne da uvek put posut laticama ruža. Kako se moraš smejati, tako moraš i tugovati.
Svestan si ti svega, samo se praviš lud.
Kao onda kad smo ćaskali o nebitnim temama. Katkad bi se pravio lud, da bih ti što više objašnjavala ili šta ja znam, da bi me iznervirao možda?
Ali nećemo se baviti uspomenama.
Stavimo ih u kutiju prošlosti i zaključajmo ključem na kojem su urezani naši inicijali. 
Ti kreni dalje svojim putem sa drugom devojkom, koja nisam ja, a ja ću takođe nastaviti svojim putem, ali sa tobom u srcu.
Nikad ti nisam rekla koliko mi značiš, pa sad ni ne pomišljaš na činjenicu da ti kasno u noć pišem pismo, po ko zna koje, koje naravno nećeš pročitati. 
Ni ne slutiš koliko značiš osobi koja polako bledi i nestaje iz tvog života. Ali tebe nije briga. Misliš da ja sad možda spavam ili gledam film. I neka. 
Ne želim da ti kvarim sreću. Ne želim da znaš da neko potajno pati za tobom, jer ćeš se osećati bezosećajno. Znam te toliko. 
Ovde završavam svoje pismo. Drago mi je da smo se i ove noći ispričali. Laku noć.


                          *priča je izmišljena*

уторак, 04. октобар 2016.

Poetry

Poezija... Mnogo osećanja stane u tu jednu reč. Tuga ili sreća poezija je tu da nas sve ostavi bez daha. Kada pročitam jednu dobru pesmu ili pak strofu, sve što sam u stanju da uradim jeste da udahnem i izdahnem.
Poezija postoji da bismo iskazali svoje emocije, da bismo se topili u njenim stihovima u kasnim satima razmišljajući o jednoj osobi, jednim trenucima, jednim rečima...
Poezija zahteva da se razume. Nije to kao sa knjigom, samo čitaš i zamišljaš. Poeziju moraš da protumačiš.
Poeziju ne možeš ni da razumeš ako je ne voliš. Ako je ne čitaš svim srcem, već samo površno, ovlaš...
Puno emocija stane u jednu pesmu. Dok čitaš poeziju, ne čitaš samo reči, već i pesnikove emocije.
Zamisli pesnika kome se u glavi buktaju osećanja, a on ih naliv perom prenosi na papir i tako prazni svoju glavu, smiruje svoj podivljali um.


''Dok tako živimo ko dva drugara,
zar ti se čini da smo sami?
Zar nisam nešto sasvim tvoje?
Zar nisi nešto sasvim moje?''
                                 - Mika Antić

''Dan je kao sunčan
Ti si, kao veseo
Prolaziš, kao, ne vide te
Svima je jako lijepo
Svima je, kao, dobro
Svima je, kao, ludo..
I ti si, kao, sretan!
Živi se, kao u miru
Ptice su, kao slobodne
Budućnost, kao na dlanu
Savjest je, kao, čista
I sunce je, kao jasno
O srce, kao, pjevaj
Svi, kao brinu o svima
Svatko je prijatelj, kao
Svima je, kao stalo do tebe
I do svijeta..
I dan, kao ode
I ti se, kao smiješiš
I ništa te, kao ne boli..."
                                   - Enes Kišević

"Uđi u moje oči
pre nego što ih sklopim
da te pod trepavicama čuvam."
                                   - Matija Bećković

"Postoji mesto
U srcu koje nikad
Neće biti ispunjeno

Prostor

Čak i u najboljim
Trenucima.
Znaćemo to
Više nego
Ikad.

Postoji mesto
U srcu koje nikad
Neće biti ispunjeno.
I
Mi čekamo
U tom
Prostoru."
                                    - Čarls Bukovski