Странице

петак, 30. децембар 2016.

...tri, dva, jedan!

Naravno da nisam još uvek svesna činjenice da nam je 2017. godina već pred vratima i naravno da ću postati svesna kad već bude odlazila.

Na početku ove godine pred nama je bila staza duga 366 dana. To se zaista činilo dugo, a 2017. godina tako daleko, a gle sad... Kao da su mali čovečuljci neprimetno došli iz paralelnog univerzuma i skratili tu dugu stazu na pola.


Kakva je meni bila ova godina? Ni dovoljno dobra da bih je nazvala dobrom, ni dovoljno loša da bih je nazvala lošom.

Bila sam previše lenja; nisam radila stvari koje zaista volim, nisam probala ništa (sem bloga), nisam se trudila da ispunim svaki dan, već su mi dani bili jednolični, nisam postizala uspehe (opet, osim na blogu)...


Sa druge strane izbacila sam par ljudi iz života koje su to zaslužile, ali i upoznala divne prijatelje i *srodnu dušu*.  Otvorila sam blog što je za mene jedan od najboljih koraka u životu, postala sam bolja u školi (sad u dugoj godini)...


Od 2017. godine neću tražiti ništa materijalno. Svake godine se trudim da popravim ono što me je kočilo u prethodnoj, tako da je moja želja da mane ove godine na kraju sledeće nabrojim kao pozitivne stvari.

Iako sam napisala da to želim od 2017. godine, to sve zavisi od mene. Mi sami upravljamo svojim životom, tako da i njegov izgled zavisi od nas.


Želim svima srećnu predstojeću godinu, da ostvarite svoje planove, kao i svu sreću, zdravlje i ljubav. Naravno i da je dočekate sa voljenima i učinite svoj doček nezaboravnim!

1. Da li ste spremni za doček?
2. Gde i kako proslavljate Novu godinu?


среда, 21. децембар 2016.

Vrtlog

U tvojim očima
vidim da tuguješ noćima,

da tražiš izlaz iz tog prokletog vrtloga.

Svaki kutak ovog sveta
pretražuješ na vrhovima peta.

Tražiš, tražiš i tražiš sreću
zabijaš glavu u neku svoju staru vreću.

Ali nemaš pojma da se sreća
ne može naći ni u hiljadu vreća.

Sreća se nalazi u tebi samom
i u tvojoj glavi
ti, stvore blesavi.

Kada je budeš našao,
tada si iz prokletog vrtloga izašao.

Srećno.

недеља, 18. децембар 2016.

Zima i njen poklon

Zima je za mene nešto divno. Zima za mene nije godišnje doba. Zima je devojka dvadesetih godina. Umetnica koja slika na našim prozorima i drveću. Jedna od mojih najboljih prijateljica. 
Za koji dan Zima mi dolazi u posetu i donosi za sobom poklone. Snežni prekrivač zaista jako volim, ali stvar koja mi je draža od njega jesu...


... prepodneva sa svojim roditeljima. Topla, porodična, srećna, puna ljubavi... Kada smo svi na okupu, osećam se tako ispunjeno. Kao da svi zaboravimo na probleme i uživamo u toplom doručku, TV-u, snegu koji napolju pada, knjizi, čaju i uopšte atmosferi. 
Tada shvatim da mi je porodica nešto najvrednije što imam. Prestajem da marim za sve van kuće. Ponekad se 'pokačimo', ali koliko god da smo ljuti jedni na druge, znamo da se ipak volimo. Porodica zvuči tako toplo, što i jeste. Žao mi je što ranije nisam shvatila to. Obraćala sam pažnju više na prijatelje i druge manje dragocene stvari. 


Dok posmatram mamu i tatu oči mi se pune suzama. Verovatno zato što znam koliko me vole i koliko su brižni prema meni i jer su jedini koji mi istinski žele sve najbolje u životu.

Miris kafe i maminih tek napravljenih kiflica dopunjuju svu tu atmosferu. Školske obaveze su se znatno smanjile, tako da me ništa ne sprečava da se prepustim još jednom ovakvom jutru. 


Zimi se i ovim putem zahvaljujem na ovom divnom poklonu i obećavam da ću se ovog puta više družiti sa njom napolju. 

среда, 09. новембар 2016.

DON'T GIVE UP - Stogger

Za ovaj post me je nominovala Dragana sa bloga Boomy's place, koja je i izmislila 'Stogger'. Radi se o tome da ispričamo jedan događaj koji je na nas ostavio utisak. Meni ovo iskreno deluje kao jako dobra ideja. Hajde da krenemo, jer iskreno jedva sam čekala da vam napišem ovu priču!


Na fizičkom sam. Profesor nam je još na početku školske godine rekao da ćemo šest časova preskakati vijače kada svi završimo sa 21. otrčanim krugom. Donosi nam punu kesu vijača i radimo u parovima pošto nema dovoljno vijača za sve. Radim sa najboljom drugaricom. Prvi pokušaj - neuspeli. Znam kako se preskaču vijače, ali nisam odavno, a i zaista je teško preskočiti 50 puta bez prestanka! Pokušavam još par puta, ali jedva da preskočim i deset puta. Nerviram se. Isprobavam sve metode, ali deluje nemoguće. Drugarica mi govori da se smirim i da ću uspeti. Ali ja kakva sam, uvek se iznerviram jer na fizičkom jednostavno moram da uradim perfektno. Drugačije za mene ne postoji. Taj čas se završio za suzama u očima od nerviranja.


Došao je i drugi čas. Vežbamo, ali ovaj put sa profesorom. Naravno, ja pokušavam što manje da preskačem da se ne bih izblamirala pred profesorom i drugovima iz odeljenja. Pred kraj časa preskaču za ocenu oni koji žele i koji su sigurni da mogu da preskoče 50 puta. Neki uspeju, svaka im čast. Neki ne, ali su blizu. A ja? Toliko sam bila tužna, jer sam se smatrala nesposobnom za ovo. Proklete vijače. Razočaravam samu sebe.

Treći čas ne radim fizičko. Četvrti nisam u školi.


Na petom času, kada nas je ostalo samo nas četvoro (i jedna devojka koja nije radila) neocenjeno trudim se svakim atomom svoje snage da preskočim glupih 50 puta! Preskačem pred profesorom. Jednom 30 i nešto puta, par puta manje i od 20. Profesor mi kaže da malo provežbam još, pa ću opet pred njim na kraju časa. Trudim se. Drugarice me savetuju. Nerviram se. Srce me zabolelo. Otkrila sam koji mi način najbolje leži, što je dosta olakšavajuće. Četrdeset dva puta, opa! Odmaram malo, pa dolazim kod profesora. Pokušavam par puta, ali uvek zapne kod trideset četvrtog puta! Profesor me pita koliko sam najviše, kažem 42 puta. Upisuje u svoj mali dnevnik i kaže da sledećeg časa opet probam, pa ako ne uspem, upisaće četvorku. Mogla sam još tad da odustanem, četvorka ionako nije loša ocena, ali nisam htela! Boriću se do poslednje minute sledećeg časa, ako ne uspem, nema veze, znaću da sam bar pokušala (i mrzeću se jer sam nesposobna).


Došao je šesti, ujedno i poslednji, čas za preskakanje vijača. Nisam sama, pa mi je samim tim i lakše. Vodim se načinom od prethodnog časa. Uspela sam 50 puta! Sva ponosna na sebe pomalo se plašim da neću uspeti pred profesorom. Obe drugarice su završile, ostala sam samo ja. Profesor me zbunjuje rečima 'Preskočila si 42 puta, još osam da preskočiš... možeš li?' Zbunio me je zato što sam pomislila da mi je rekao da preskočim samo osam, pa će dodati na tih 42. Preskočila sam osam i stala. On me je zbunjeno pogledao i rekao 'Hajde još jednu šansu da tim'. Inače, jedan čas- jedna šansa. Još uvek osećajući blagi bol u listu leve noge, uzimam gumenu vijaču i govorim sebi da mogu to. Krećem. Ide polako, ali ne baš sigurno. Gledam u tmurno nebo kroz mali prozor blizu plafona, pokušavam da se zamislim. Brojim u sebi i razmišljam o tome kako vam pišem ovaj post. Kako ću uspeti. Pedeseti put je preskočen, ali za svaki slučaj da se profesor zbunio kod brojanja, preskočila sam još jedanput. On mi kaže 'Dosta' i upisuje 50 puta! Sva srećna bacam pet drugaricama i zahvaljujem na čestitkama.


Ovo verovatno ne deluje kao veliki uspeh i verovatno mislite 'Bravo, Katarina, otplovila si svet', ali za mene jeste. Ne, nije mi do petice, već to do toga što sam dokazala sebi da ipak to mogu! I ponosna sam na sebe što nisam odustajala kad sam mislila da nema šanse, da sam nesposobna... Mnogo mi je drago zbog toga i verujem da će mi ova priča biti motivacija za druge poslove, a možda će i vama.

Nominujem: Alia's diary, Marsyly, Innisall, Little box of happiness, Moderna Štreberka, Geekly chic

субота, 05. новембар 2016.

HOLANĐANKA IZ BEK + BLOGGER RECOGNITION AWARD

Okej, verovatno mislite 'Pobogu šta je sa ovom devojkom?', 'Koliko je neodgovorna!' itditd. Znam da me je bilo jako retko, da sam objavila samo tri posta u septembru i dva u oktobru, i mogla bih da vas davim razlozima, ali ipak neću, jer su to privatne stvari, tako da da...

Ne mogu da vam obećavam, ali ću se zaista potruditi i dati sve od sebe da u novembru i narednim mesecima budem mnogo više aktivnija. Ne samo što se tiče pisanja postova, već i čitanja vaših.

Za ovo vreme sam dosta razmišljala i rešila sam da se ubuduće više fokusiram na pisanje priča. Tačnije, na mom blogu ćete u mnogo manjim količinama čitati postove tipa 'Verujem u...', 'Organizacija', 'Prednosti i mane života na selu' itd... Već ćete uglavnom nalaziti postove tipa 'Pišem ti pismo', 'Our story', 'Poetry'...
Nadam se da ova promena neće imati negativni uticaj na blog.

Dugujem ogromno izvinjenje Aliji, Danici i Dragani. 
Nominovale su me još pre mesec dana i više za tagove, ali ih ja nisam uradila (odgovornost...), tako da ću jedan još sad uraditi!


Za ovaj tag su me nominovale Alija i Danica, veliko im hvala na nominaciji! Izvinite još jednom zbog ogromnog kašnjenja, verovatno mislite da me više nikad nećete nominovati za tagove, okej je kapiram vas, haha.

Nije mi baš jasan ovaj tag, haha, ali uglavnom pravila koja treba slediti su sledeća:

1. Napišite post o nagradi. 
2. Nominujte 10 blogera . 
3. Dajte neki savet novim blogerima. 
4. Zahvalite blogeru koji vas je nominovao. 
5. U postu stavite sliku nagrade. 
6. Napišite svojim čitaocima zašto ste postali bloger ? 

*kopirala sam tekst od Alije*

Ja sam ta koja će uvek kršiti pravila, tako da ni ovaj put neće biti izuzetak. Nažalost neće biti nagrade, ni sad ni uskoro. Pa da počnem ja, da ne tupim dalje..

- Zašto sam postala blogerka?

Hm, ne znam konkretan razlog. Dosada ili želja za pisanjem? Ili želja za nečim novim? Ili sve zajedno? Dragi moji, nemam pojma. Mislim da ima svega po malo, ali šta god da je zaslužno za taj, pa mogu reći ogroman korak u mom životu, hvala mu. Učinilo je da zaista zavolim blog, da me promeni na bolji način, da zavolim više pisanje, da saznam nešto novo... ma svašta... Sećam se da sam baš dugo želela da imaš nešto gde mogu da podelim sa ljudima svoja razmišljanja, ideje, osećanja... To mi je omogućio blog, pa može se reći i da je to jedan od razloga zašto sam se pridružila ovoj zajednici.

- Savet novim blogerima?

Budite svoji, budite originalni, znajte zbog čega ste ovde, budite motivisani, budite strpljivi, budite svesni da treba da uložite ogroman trud i da nećete postati popularni preko noći. 
Mislim da je to ono najbitnije.

Ja nominujem: 


Nema ih deset zato što se ovaj kviz odavno vrti i nisam sigurna ko je sve radio, ali eto. :)
❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁❁

Drugi tag će biti u sredu možda, zavisi! Ali iskreno MNOGO BIH VOLELA da bude u sredu, saznaćete zašto!!

Izvinjavam se još jednom zbog neaktivnosti. 🌻


петак, 28. октобар 2016.

Pišem ti pismo...

Pišem ti pisma. Iako ih ti neću poslati. Iako ih nećeš pročitati. 
Čini mi se da mi je tako lakše. Ova bol... Ali nisi ti kriv. Zašto bi i bio? Nisi u meni video dovoljno dobro koliko si video u njoj. Možda je i ne voliš... možda ipak maštaš o meni. Ali ne... Nisi ti takav. Ne bi se ti poigravao sa tuđim osećanjima. Bar tako smatram. 
Ali teško je. Priznajem da se i dalje nadam tvojoj poruci, pozivu. Prošlo je dosta od naših poslednjih razmenjenih reči. Možda si već na pola puta ka mom zaboravu. Možda ćeš me za par dana, nedelja u potpunosti zaboraviti i ja ću postati samo bledi trag u tvojoj divnoj glavi. Možda sam već i postala.
Ali ti u mojoj nećeš. Bar ne uskoro.
Nisi ti ni svestan koliko ja mogu dugo da volim. Posebno tebe. 
Jedna polovina mene želi da te zaboravi. Koji ćeš mi đavo? Mogu ja i bez tebe.
Ali druga polovina ne može da prihvati da ti, ma kakav god bio, postaneš jednom stranac. Random prolaznik i nebitni follower. Ili bleda tačka u mojoj majušnoj glavi, kakva ću ja postati u tvojoj, ako već nisam. 
Ali i zaboravljanje i preboljevanje su sastavni deo života.
Znaš i sam da nam život ne da uvek put posut laticama ruža. Kako se moraš smejati, tako moraš i tugovati.
Svestan si ti svega, samo se praviš lud.
Kao onda kad smo ćaskali o nebitnim temama. Katkad bi se pravio lud, da bih ti što više objašnjavala ili šta ja znam, da bi me iznervirao možda?
Ali nećemo se baviti uspomenama.
Stavimo ih u kutiju prošlosti i zaključajmo ključem na kojem su urezani naši inicijali. 
Ti kreni dalje svojim putem sa drugom devojkom, koja nisam ja, a ja ću takođe nastaviti svojim putem, ali sa tobom u srcu.
Nikad ti nisam rekla koliko mi značiš, pa sad ni ne pomišljaš na činjenicu da ti kasno u noć pišem pismo, po ko zna koje, koje naravno nećeš pročitati. 
Ni ne slutiš koliko značiš osobi koja polako bledi i nestaje iz tvog života. Ali tebe nije briga. Misliš da ja sad možda spavam ili gledam film. I neka. 
Ne želim da ti kvarim sreću. Ne želim da znaš da neko potajno pati za tobom, jer ćeš se osećati bezosećajno. Znam te toliko. 
Ovde završavam svoje pismo. Drago mi je da smo se i ove noći ispričali. Laku noć.


                          *priča je izmišljena*

уторак, 04. октобар 2016.

Poetry

Poezija... Mnogo osećanja stane u tu jednu reč. Tuga ili sreća poezija je tu da nas sve ostavi bez daha. Kada pročitam jednu dobru pesmu ili pak strofu, sve što sam u stanju da uradim jeste da udahnem i izdahnem.
Poezija postoji da bismo iskazali svoje emocije, da bismo se topili u njenim stihovima u kasnim satima razmišljajući o jednoj osobi, jednim trenucima, jednim rečima...
Poezija zahteva da se razume. Nije to kao sa knjigom, samo čitaš i zamišljaš. Poeziju moraš da protumačiš.
Poeziju ne možeš ni da razumeš ako je ne voliš. Ako je ne čitaš svim srcem, već samo površno, ovlaš...
Puno emocija stane u jednu pesmu. Dok čitaš poeziju, ne čitaš samo reči, već i pesnikove emocije.
Zamisli pesnika kome se u glavi buktaju osećanja, a on ih naliv perom prenosi na papir i tako prazni svoju glavu, smiruje svoj podivljali um.


''Dok tako živimo ko dva drugara,
zar ti se čini da smo sami?
Zar nisam nešto sasvim tvoje?
Zar nisi nešto sasvim moje?''
                                 - Mika Antić

''Dan je kao sunčan
Ti si, kao veseo
Prolaziš, kao, ne vide te
Svima je jako lijepo
Svima je, kao, dobro
Svima je, kao, ludo..
I ti si, kao, sretan!
Živi se, kao u miru
Ptice su, kao slobodne
Budućnost, kao na dlanu
Savjest je, kao, čista
I sunce je, kao jasno
O srce, kao, pjevaj
Svi, kao brinu o svima
Svatko je prijatelj, kao
Svima je, kao stalo do tebe
I do svijeta..
I dan, kao ode
I ti se, kao smiješiš
I ništa te, kao ne boli..."
                                   - Enes Kišević

"Uđi u moje oči
pre nego što ih sklopim
da te pod trepavicama čuvam."
                                   - Matija Bećković

"Postoji mesto
U srcu koje nikad
Neće biti ispunjeno

Prostor

Čak i u najboljim
Trenucima.
Znaćemo to
Više nego
Ikad.

Postoji mesto
U srcu koje nikad
Neće biti ispunjeno.
I
Mi čekamo
U tom
Prostoru."
                                    - Čarls Bukovski



субота, 17. септембар 2016.

'Our story'

Sledeći na jednom od najviših krovova ovog grada, posmatrala sam automobile i pešake iz daljine, osećajući njegov pogled na sebi. Uzela sam još jedan dim cigarete, a zatim ga pitala:
- Još uvek ćeš buljiti u mene ili ćeš nastaviti da sviraš gitaru bez jedne žice?
Čula sam njegov mali smeh, a zatim je nastavio da svira. Kad je završio, rekao je:
- Znaš, kad sam bio mali, sanjao sam ovo.
- Tačnije šta? - upitala sam.
- Da sedim s jednom devojkom na krovu, svirajući ovu istu pesmu. Taj san se više puta ponavljao. Sve što sam želeo jeste da saznam ko je ta devojka. Prestao sam da sanjam to kada sam tebe upoznao.
Najzad sam pogledala u njega. 
- Sanjao si mene? - pitala sam iznenađeno. 
- Ujutru nikad nisam mogao da se jasno setim lika te devojke. Ali pretpostavljam da jesam.
Osećala sam se čudno. U meni su se komešala neka čudna osećanja, ali zašto? 
Nismo u vezi. Neću vas lagati, sviđa mi se. I mislim da i on oseća isto prema meni, ali nisam sigurna, pa ne želim ništa da mu kažem. 
- Sećaš li se kako smo se upoznali? - rekla sam nakon nekoliko minuta tišine. 
- Da, naravno. Bili smo u Varsej parku. Ja sam slušao muziku i sedeo na klupici, a ti si sedela malo iza mene i gađala me kamenčićima. 
Oboje smo prasnuli u smeh. 

Bilo je to pre dva meseca. Sasvim obično popodne. Odlučila sam da odem u park na kraju grada, jer je tamo uvek mirno i tiho. Sela sam na klupicu i posmatrala ljude i parove koji su prolazili. Nekoliko metara ispred mene, na klupicu je seo jedan dečko sa slušalicama u ušima. Bilo mi je dosadno i uzimala sam kamenčiće sa staze za šetnju i bacala iste na njega. Malo kasnije, kada je shvatio da neću prestati, ustao je i seo na moju klupicu. 
- Da li si ti normalna?! Ubićeš me! 
Smejala sam se. Jedva sam došla do daha. Kada sam se smirila, pitala sam ga da li bi želeo sa mnom do umetničke galerije, otvara se nova izložba.
- Ne idem nigde sa ubicom!
Posle pet minuta nagovaranja, naravno pristao je. 

Posle tog poslepodneva nismo odmah stupili u kontakt. Nismo ništa znali jedno o drugom. Ni kako se zovemo, ni koliko nam je godina, ni gde živimo. 
U taj park nisam dolazila neko vreme i posle tačno deset dana, otišla sam. 
On je sedeo na istoj klupici, sa istim slušalicama. Sela sam pored njega. 
- Zašto nisi dolazila?
- Ne znam... Nije mi se išlo nigde. 
- Gde danas idemo? 
Posle par minuta me je pitao isto.
- Čula sam te, razmišljam. Jesi li nekad bio na istočnoj obali Salver pjera?
- Ne, a ti?
- Ni ja. 
- Idemo?
- Idemo. - rekla sam smešući se. 

To mesto nam se oboma jako dopalo, pa smo otišli posle par dana opet. To je bio naš treći izlazak. 
- Verujes li u sudbinu? - pitao me je pošto smo seli na dva ogromna kamena. 
- Ne. Smatram da mi gradimo svoju budućnost, a da nam je sudbina samo izgovor. 
- Pa, draga Neznanko, mislim da je vreme da ti najzad saznam ime.
- Meni je lepo ovako, tebi nije?
- I meni, ali... - Oboma nam je pažnju skrenula zvezda padalica koja preleta tačno ispred nas. Pogledali smo se i nasmešili. Posle toga smo sedeli malo duže u tišini. 
- Zovem se Zoe. 
Iznenađeno je pogledao u mene. Nasmejao se. 
- Zvezde padalice zaista ispunjavaju želje. - rekao je i nastavilo smo da ćutimo.

Kasnije smo nastavili tako da izlazimo. Polako otkrivajući lične činjenice (odakle smo, koliko nam je godina, koju školu učimo). Nalazili smo se u istom parku, posle par dana. Išli smo svuda. Radili smo svašta. Pili smo, pušili, gađali druge kamenčićima, otkrivali delove grada koje ranije nismo poznavali, ležali na travi i razglabali o svojim stavovima... Kao prijatelji.

Kada smo konačno zaustavili da se smejemo na našu uspomenu, pitao me:
- Hoćeš li još jednu pesmu?
- Da, a onda me vodis na kafu.
Počeo je da svira i rekao:
- U redu, ali pobogu, Zoe, otrovaćeš od tolike kafe.


недеља, 04. септембар 2016.

ŠIRIMO MIR

Ako ste pročitali moj prethodni post, znate ovu sliku. Ovog puta je koristim za meni zanimljivu ideju. Da, da, treba da spavam, jer je 15 minuta do 4 sata, ali mi je pala interesantna ideja. Radi se o tome da sam ovu dole sliku poslala svim osobama koje pratim na Instagramu uz poruku 'ako možeš, prosledi ovu sliku bar jednoj osobi 🌻'. Koga pratim na instagramu dobio je ovu poruku.

Poželite i vi nekome mir!

Svesna sam da ova slika neće doneti mir u svet i da će situacija ostati ista, ali opet mi je nekako zanimljivo i dok šaljem osećam se kao da zaista doprinosim svetu nešto dobro.

I znam da će neki iskulirati, neki zaista proslediti. Moja simpatija mi je rekla da sam mu ovom slikom ulepšala jutro, ulepšajte i vi nekome dan.

P.S. Ne morate svima da šaljete, dovoljno je jednoj osobi i ne morate na instagramu, možete na bilo kojoj socijalni mreži, pa čak i na blogu!

Kako vam se dopada ideja? 


Volim vas sve! 

субота, 03. септембар 2016.

🌻 HIPPIE INSPIRITIONAL QUOTES (PICTURES) 🌻

Mislila sam da ću postaviti neki post 31. avgusta ili 1. septembra, ali nisam, tako da vam nisam ni poželela srećnu novu školsku godinu. Tako da vam sad, sa malim zakašnjenjem, želim srećan polazak u školu i dobre ocene! ♡

Malopre sam bila na instagramu i našla jedan profil koji ima divne slike. Te slike su me inspirisale da napravim ovaj post gde biste mogli da vidite 11 hipi sličica sa citatima. Nadam se da ćete uživati! :)

*******************************************













Instagram čije slike su me inspirisale: freespiritedtribe 

Da li vam se sviđaju slike?
Koja vam se najviše dopada?

Volim vas sve!













понедељак, 29. август 2016.

Veliko možda

2am

Znaš li onaj osećaj kada ti odjednom svega bude dosta? Na početku si želeo, imao motivaciju, bio spreman da daš poslednji atom snage samo da bi ostvario svoj cilj... A sad? Želja je i dalje prisutna, ali ti si umoran. Umoran si od razmišljanja, nespavanja do kasnih sati, truda uloženog... Ali jednostavno ti se čini nemogućim. Mesec dana kasnije ti ne vidiš poentu svega toga. U čemu je svrha? pitaš se. Pokušavaš da je nađeš, ali ne uspevaš. Najgore je što još uvek želiš isto ono što si želeo od početka. U istoj meri. Da li je problem u tebi? Da li uopšte postoji problem?
Hoćeš da odustaneš. Potrošio si svu energiju.
Ali i ne želiš da odustaneš. Pokušavaš i pokušavaš. Ne predaješ se. Prisećaš se svih motivacionih poruka i teraš dalje.
Ali za sve postoji kraj. Ništa nije večno.
Kao ni dan. Kao ni noć. Kao ni sunce. Kao ni život.
Kao ni tvoje strpljenje kojem je upravo došao kraj.
Pitanje koje ti se provlači kroz glavu jeste upravo ovo: Da li je vredno? 
Do večeras si tupio glavu time kako da ostvariš zacrtano, sada tupiš glavu time da li treba nastaviti ili ne. Pokušavao si, trudio se i do čega te je to dovelo? Tačno tako. Ni do čega. Možda je ovo kraj. Možda i treba da bude kraj. Možda si imao puno prilika za ovih mesec dana, ali nisi ih primećivao jer je tvoja pažnja bila usmerena na jedan jedini cilj. Možda je suđeno da bude kraj. Jer će doći mnoge druge prilike koje zaslužuju tebe i koje i zaslužuješ. Možda je ovaj tvoj cilj, za koji si se borio proteklih mesec dana, bio pogrešan.
Ali opet, možda i nije. Možda ćeš za mesec dana ponosno reći sebi da si uspeo.
Sve je to jedno veliko možda.
Izvinjavam se što ništa nisam pisala pet dana. Poslednjih dana sam u nekom depresivnom, šklj raspoloženju i ništa ne radim osim što ležim, slušam muziku i radim osnovne životne procese.
Što se tiče bloga, ulazila sam pedeset puta na dan, ali sam čitala samo neke postove i neke sam komentarisala. Izvinjavam se i na tome, ali iskreno nisam imala neku preteranu želju za čitanjem svih postova.

Već pre tri dana moj blog je dostigao neverovatnih 100 čitalaca. Da, kasnim sa tim 'obaveštenjem', ali svejedno sam JAKO srećna i ponosna na sebe.
Prvi post sam objavila 27.5. i za tačno tri meseca vas stotinu se prijavilo na moj blog! Meni je to ogroman uspeh. I neverovatan. Za samo tri meseca! Ne znam šta da kažem, zaista. Hvala vam što me podržavate, ostavljate komentare, pratite, izmamljujete mi osmeh, činite me srećnom...

Za dva dana počinje škola. To je prekosutra. Ali ja uopšte ne osećam neko uzbuđenje, već imam osećaj kao da je taj četvrtak isti kao i svi četvrtci u poslednja dva meseca. Kako ste vi proveli ovaj raspust?
Ja sam planirala svašta za ovaj raspust. Sastavila sam to do listu i svaki trenutak zamislila u glavi. Ali nije bilo tako. Ni izbliza. U grad sam otišla svega dva puta sa drugaricama i to po danu. Knjigu sam, verovali ili ne, pročitala samo jednu. Uopšte se nisam nalazila sa drugaricama, već sam ceo raspust provela kući po koji put izašavši do drugarice koja živi pet minuta od mene. Oh taj moj socijalni život.

To bi bilo to za ovaj post. Mi se čitamo u sledećem postu, laku noć!

Volim vas sve!

четвртак, 25. август 2016.

Back to school TAG

Tek sam malopre saznala za ovaj tag i kad sam pročitala pitanja veoma me je zainteresovao, pa sam rešila da ga i ja uradim. Uživajte! :)


1. U koji razred krećeš ove godine?
- Krećem u drugi razred srednje škole.

2. Kog dana ti počinje škola? 
- Prvog septembra. Ne mogu da verujem da škola počinje za otprilike deset dana!

3. Da li si imala domaći za raspust i jesi li ga završila?
- Nisam imala nikakav domaći.

4. Šta ćeš obući prvi dan škole?
- Ako bude sunčan dan obući ću majicu na kratke rukave, pantalone i starke. Ako ne bude sunčan dan, obući ću kariranu košulju i majicu, pantalone i patike. 

5. Koje časove imaš?
- Ne znam tačno, ali otprilike ću imati sledeće predmete: matematika, srpski jezik, engleski jezik, nemački jezik, geografija, istorija, fizičko vaspitanje, osnovi ekonomije, agencijsko i hotelijersko poslovanje, osnove turizma i ugostiteljstva, ekonomika preduzeća, ustav i prava građana (nisam sigurna), veronauka. Mislim da je to to. 

6. U koliko sati ležeš/ustaješ za vreme škole?
- Ležem negde između 22:00 i 00:00, a ustajem u 5:50 (kad sam prva smena) i u 8:00 (kada sam druga smena).

7. Šta ti je najstresnije kod škole?
- Hm, pa često bivam u stresu zbog predmeta koji nikako da naučim.

8. Da li si srećna što se vraćaš u školu?
- Iskreno da vam kažem smorila sam se na raspustu, tako da da.

9. U kom razredu si počela da se šminkaš?
- Ne šminkam se. Ponekad stavim maskaru (koja se često i ne primećuje na mojim trepavicama), ali ništa više.

10. Da li nosiš torbu ili ranac?
- Ranac.

11. Omiljeni predmet? 
- Engleski. Volim engleski kao predmet, tj. da ga učim, ali mi nije to omiljeni čas, jer mi profesor prokleto ide na živce.

12. Predmet koji mrziš?
- U prvoj godini sam mrzela matematiku i biologiju, a pošto više nemam biologiju, ostaje samo matematika. Videću kako će mi ići novodobijeni predmeti.

13. Uobičajeni raspored u školi? 
- Škola mi počinje u 7h a završava se u 12:55, odnosno počinje u 13:00 i traje do 19:00. Dakle, časovi mi traju 45min. Odmor između drugog i trećeg, tj. veliki odmor, mi u prvoj smeni traje 25min, a u drugoj 20min, a odmor između četvrtog i petog mi traje 10 minuta, ostali su petominutni. Sedmi čas u prvoj smeni mi traje 35min, a u drugoj 40min. 

14. Omiljena stvar kod škole?
- Veliki odmor definitivno! Posle njega zezanje na časovima.

15. Kako rasporediš školu, porodicu, prijatelje i internet?
- Smatram da sve može da se postigne ako ste dobro organizovani. Za porodicu uvek nađem vremena uveče, internet preko dana (ne sve vreme) i uveče. Ja, verovali ili ne, imam samo tri drugarice sa kojima sam bliskija. Dve viđam u školi, drugu retko kad, jer i ona ima svoje obaveze, ali se čujemo preko društvenih mreža.

To bi bilo to za ovaj tag. Nadam se da ste uživali.
Osobe koje ja nominujem su:

- Wednesday
- allKatie 
- Introverted Dreamer

Volim vas sve! 


среда, 24. август 2016.

Verujem u...

Toliko mi je drago što održavam svoju redovnost na blogu. Nadam se da će ostati tako još dugo.

Za danas sam vas pripremila post u kome ću vam pričati u šta ja to verujem. Nadam se da će vam se dopasti, uživajte!


- Vanzemaljci

Ali ne zamišljam ih kao mala, zelena stvorenja, već sasvim drugačije. I mislim da kod njih ne postoje stvari tipa sto, čaša, kompjuter, čekić... nego sasvim nešto drugo što zemaljski ljudski um ne razume. 

- Srodna duša

Verujem da svi imamo svoju drugu polovinu. Ona je možda u istom gradu kao i vi, a možda i u Alabami, ali ona postoji. I naći ćete se. Nekad, negde. Sigurna sam.

- Bog

Okej, ja nisam nešto puno religiozna, ali verujem da postoji nešto. Ponekad mi bude mnogo čudno da Bog postoji (kao i sama reč). I nemoguće da neko živi oduvek ali ipak verujem u njega. Ponekad kažem sebi 'Ma ne, nemoguće...', jer tu su dosta 'dokaza' protiv (svi se mi pitamo zašto Bog ne spreči ratove), ali nešto nas je moralo stvoriti. Nešto je moralo stvoriti ovaj svet.

- Sudbina 

Da, verujem u sudbinu. Sigurna sam da se ništa ne dešava sa razlogom, već da nam je još po rođenju određeno šta će nam se i kad desiti. 

- Reinkarnacija

Nisam sigurna da li verujem u ovo. Svakako ne verujem u raj gde bismo živeli u svetu bajki i pakao gde bi nas čekale krvave prostorije, ali ponovno rođenje mi tako izgleda realno. Ako je to istina, pitam se šta sam ja bila u prethodnim životima.

- Ljudska moć

Svima nam je dobro poznata ona rečenica 'Ne mogu ja ovo... Ne verujem da ću uspeti'. E pa ja verujem! Verujem u sve nas da možemo postići ono što nam se čini nemoguće. Sve što treba da uradimo jeste da uložimo trud, moć i volju. Verujem da će Anja (lupam) postati advokat. Verujem da će Marko (opet lupam) uspeti da pozove simpatiju na sastanak. I verujem da ću ja posetiti Amsterdam! I pričam o realno izvodljivim ciljevima, ne da možemo dobiti krila i leteti, ali možemo se opet voziti avionom, zar ne? 

- Ljudska dobrota 

Verujem, takođe, da smo svi dobri kao čovek, samo nas kvare određene stvari i okolnosti. Onu devojku ljubomora čini lošom osobom, a ne ona samu sebe, jer niko sebe ne želi da čini lošim, zar ne? Ne znam, mislim iskreno da ne grešim i stvarno smatram da smo svi u dobini duše jedan veliki čovek! 


Nadam se da ste uživali, u komentare pišite:

1. U šta vi verujete?
2. Šta biste voleli da čitate u sledećim postovima?

Volim vas sve! 

понедељак, 22. август 2016.

LOVE IS LOVE

Nažalost, živimo u vremenu kada je nenormalno biti pripadnik LGBT populacije. Ne smeš da izađeš na ulicu i kažeš ponosno da si LGBT pripadnik, a da te neko ne izvređa i ne zamrzi. I što je još tužnije, njih neće biti pet, već na stotine. Sve je više homofobičara, a ja se pitam zašto?


Upoznaš osobu, shvatiš da je jako dobra, ljubazna, od poverenja. Da je pravi prijatelj. Onda ti ona kaže da je homoseksualna osoba i ti je zamrziš. Zašto dopuštamo da nam seksualna orijentacija bude presudna?

Oni su ljudi kao i strejt ljudi. Oni nisu niže vrednosti zbog toga. Ja imam jednu drugaricu koja je transrodna osoba! Rođena je kao muško, ali želi da promeni pol, ali ne može zbog određenih stvari. Uprkos tome, ona se oblači kao žensko, šminka i sve to. I znate šta? Bolja je drugarica od većine 'prijatelja' koje poznajem! Shvatate šta hoću da kažem. Pripadnici LGBT populacije nisu manji ljudi ako vole svoj pol, već su to homofobičari koji ih mrze zbog svog opredeljenja! 


Zamislite da vas neko mrzi zato što slušate Cecu, zato što volite burek, zato što nosite tu žutu majicu, zato što ne razmišljate isto... Da li bi to bilo okej? Da li je to fer i pošteno? Nije! Zato se postavite na njihovo mesto. Kažeš odvratno ti je? I njima je tvoje površno mišljenje.


Ja ne mrzim nikoga! Posebno ne njih. Na njih gledam kao i na sve druge ljude i stvarno mi je žao, jer nemaju svi isto mišljenje kao ja. Žao mi je što postoje homofobičari koji ne shvataju da je ljubav ljubav! Bez obzira da li voliš muško ili žensko, bitno je da voliš. Nije bitno da li osećaš simpatiju prema jačem ili nežnijem polu, bitno je kakav si čovek! 


Na kraju krajeva, šta su oni uradili homofobičarima da bi ih oni mrzeli? Žalosno je što roditelji navode decu da mrze homoseksualce. Žalosno je što ljubav mora da se legalizuje! 


To je i veoma pretenciozno. On mene može da voli, ali ne i tebe jer si ti muško! Woow. I moram da razočaram homofobičare, ali meni se sviđa jedna devojka. I ne, ne podržavam LGBT jer 'sam možda i ja jedna od njih', isto mišljenje sam imala i pre toga. I hejtujte me, ali mogu da se kladim da se bar polovini vas isto desilo! 


Nije bitno da li pored sebe imate mušku ili žensko osobu, bitno je da je volite, da vas podržava, da joj verujete, da je uz vas uvek i da ona vas voli! 


недеља, 21. август 2016.

Zašto sam opsednuta Amsterdamom?

Svi me uvek pitaju 'Katarina, zašto ti toliko voliš Amsterdam? I ja ga volim, ali ti si baš odlepila!', ali ja nikad ne znam šta da im odgovorim, već im se samo nasmešim. Iskreno, ne znam ni ja. Znate li onaj osećaj kada vidite nešto i osećate da vam ta stvar, to bilo šta, pripada, da vi pripadate njoj? Toliko prelepih gradova na svetu, ali imam osećaj kao da sam rođena za Amsterdam. Ne znam zbog čega. 


Kada i kako je sve to počelo? Pa ovako. Ja sam krajem prošle godine guglala neke gradove Evrope i gledala slike, jer sam bila malo needukovana pa nisam znala kako izgledaju. Kada sam gledala slike Amsterdama oduševila sam se! Rekla sam tetki, koja je znala šta radim, da je Amsterdam ubedljivo najlepši grad od svih gradova koje sam tad gledala. Ali tad nisam znala ništa osim da je glavni grad Holandije i da je prelep. Kada nam je došla nova profesorka Osnova turizma i ugostiteljstva, pitala nas je koji grad bismo posetili. Ja sam navela Moskvu i Amsterdam. Posle par dana sam na fejsbuku pročitala status tipa 'Voleti Mešu samo zbog Tvrđave je isto i voleti Amsterdam samo zbog lala', što me je nateralo da uđem na Vikipediju i edukujem se puno više o njemu. Iste te večeri Amsterdam je postao moja velika opsesija.




Ta arhitektura... Zaustavlja dah. Kada gledam slike Amsterdama, imam osećaj kao da se čitav svet vratio u 17. vek. Vidite na slici gore kako su zgrade sagrađene. Možete Amsterdam poznati pomoću samo dve zgrade. Mnogo mi se dopada što ih ima u raznim bojama i što su zidovi prekriveni prozorima. Naravno, i to što su pored kanala, pa ne sumnjam da je pogled odličan.


Ono što me mnogo privlači k Amsterdamu jesu bicikli. Auta skoro i da nema! Svaki stanovnik ima svoj bicikl. Ja obožavam bicikl da vozim tako da je to definitivno moj grad! Ulice su uske i imate tri trake: za pešake, za bicikliste i tramvaje.
Ono što me još privlači jeste to da su Holanđani drugi u ispijanju kafu (Srbija je čini mi se na šestom)!





Na ovim gore slikama možete pogledati ono što bih ja prvo posetila. Tu su Vondelpark (gde se leti održavaju koncerti, a zelenilo je prelepo), polja lala (sve je tako šareno), muzej Van Goga (balavim) i kuća Ane Frank (njena kuća je ova jedina u boji). Možda ih nekad stvarno i posetim, držite mi fige! 
Eh da. Vi koji ste čitali 'Krive su zvezde' ili ste ipak gledali film znate da Hejzel i Ogastus dolaze u Amsterdam i poljubili se prvi put u kući Ane Frank. Bolje da ne znate moju reakciju! 


red light district/zona prostitutki


Živi i pusti druge da žive. - To je stav kojim se vodi Holandija.
Mislim da najviše od svega mi se dopada to što vlada sloboda. Možeš da budeš šta god hoćeš! Holandija je legalizovala (kako ovo zvuči okrutno) LGBT populaciju, što je super. Pored nje, legalne su i lake droge i prostitucija. Volela bih da posetim Coffee shop iako se tamo predaje droga. Tačnije, ja bih kročila na svaki deo Amsterdama, lol.
Moja razredna je bila u Holandiji i rekla mi je da su tamo svi fini i kulturni. To sam čula od još par ljudi. Svi će ti objasniti gde se šta nalazi, a pošto čak 80% stanovnika zna engleski, ne morate da učite holandski.
I poslednja stvar jeste da kriminala uopšte nema, zaprepastićete se kada budete pročitali da u Amsterdamu godišnje pogine 16 ljudi, a 26 osoba izvrši samoustvo! 




Ali ni to nisu svi razlozi zašto sam opsednuta Amsterdamom. Amsterdam ima još puno lepota, to je samo deo. 
To bi bio kraj posta. Nadam se da ste uživali i bar malčice zainteresovali. 

1. Šta vi mislite o Amsterdamu?
2. Kojim gradom ste vi opsednuti?

Volim vas sve!