Странице

недеља, 13. август 2017.

13. avgust - Dan levorukih osoba!

Kriminalci, divljaci, vešci, bolesnici, đavoljeva desna ruka, itd – sve su ovo nadimci i sinonimi iz davne prošlosti za levoruke osobe, zbog čega su roditelji terali decu od malena da uče pisanje desnom rukom. Danas je, na sreću, mnogo drugačije.


Svi koji su levoruki, znaju šta sledi kada jedna desnoruka osoba je provali da piše levom rukom – pitanja. Najčešća su "Kako možeš da pišeš levom rukom?", "Je l' ti sve tako levom rukom?", "Je l' umeš desnom?"... i ono najbitnije "Ti si levak???". I onda ispadne da smo neki fenomen, mada nije čudno kad danas samo 10% stanovništva u svetu čine levoruke osobe. 

Nije nama lako u svetu gde su sve stvari namenje za desnoruke osobe- menjač u autu, spiralne sveske, makaze, olovke... Takođe uvek isprljamo mali prst mastilom, nespretni smo sa džezvom, a da ne pričam o zakačkama na ogrlicama. 

Ipak, nije sve tako sivo. U ovom postu ċu vam predstaviti 7 činjenica zbog kojih sam ponosna što sam levoruka!


1. Levoruke osobe su  najčešće pametnije. Istraživanja su pokazala da koeficijent iznad 140 ima više levorukih osoba nego desnorukih.

2. Levoruke osobe su jako kreativne. Kod nas je razvijenija desna hemisfera koja je zadužena za kreativnost i imaginaciju. 

3. Imamo bolju memoriju. Znam po sebi, pamtim i ono što ne želim. 

4. Levoruke osobe su emotovnije. Obrađujemo emocije više od ostalih, te smo tako i emotivniji. Uz to, više se i nerviramo. 

5. Posedujemo neverovatan talenat u svetu muzike, matematike, umetnosti, sporta... 

6. Bolje preživimo i oporavimo se od moždanog udara. 

7. Dosta poznatih ličnosti su se služile levom rukom. Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Kurt Kobejn, Džimi Hendriks, Ajnštajn, Bah, Cezar, Pol Makartni, Čarli Čaplin...


Da li nas u blogosferi ima još levorukih osoba? Pišite i postavljajte pitanja. I naravno, srećan Dan levorukih svima u klubu "Left handers"! ♥





субота, 13. мај 2017.

13:56

13:56

       Pitam se, koliko ljudi u ovom trenutku je srećno? Koliko ljudi se sada ljubi? Koliko plače, a koliko leži na travi i posmatra nebo? Gde sve greje sunce, a gde padaju olujne kiše? 

Pitam se, kolikom broju osoba na Zemlji je ovo vreme značajno? 13:56. Da li uopšte neko mari kada se velika kazaljka nađe blizu dvojke, a mala na šestoj crti posle broja deset? 


Da li je neko upravo završio horsko izvođenje i uživa u tapšanju i čestitkama? Koliko ljudi zaliva cveće, a koliko njih užurbano jure na posao, jer, po ko zna koji put ove sedmice, kasne na isti? 

Nikako ne smem zaboraviti i na životinje. Koliko njih se sada igra? Koliko njih u ovom trenutku žderu svoj plen, koji su uhvatili u 13:50? Koliko njih se sada bori za još koji dah? Koliko njih se sad umiljavaju svojim vlasnicima?


       Bez sumnje, često me uhvate ovakva pitanja u neko doba dana. Razmišljam šta se dešava u svetu, a često jedino što znam jeste ono što vidim u svom vidokrugu.

четвртак, 20. април 2017.

Recept za Kišni komfor!

       Koliko god ja bila nezadovoljna zbog prolećne kiše, nemogućnosti izlaska u dvorište da bih uživala u pravim prolećnim čarima, jednoj stvari jednostavno ne mogu nikako odoleti, a to je, kako ja volim da zovem, ,,kišni komfor''. Jeste da su mi se zima, kiša i celodnevni boravak u kući popeli na glavu, ali koliko god ja priželjkivala *proleće*, lepo vreme, bose šetnje itd, vrlo rado uživam i u čitanju knjige, ispijanju kafe/čaja i tihom zvuku dobovanja kiše sa druge strane zida. 



       Ti trenuci ušuškanosti se jednostavno ne mogu zaobići. Kao da svi problemi nestanu na tih nekoliko minuta, možda i sati, a vi polako i nesvesno tonete u neki drugi univerzum.

~ Recept za moj Kišni komfor glasi ovako:

📖 Dobra knjiga/ dobar film (knjiga je bolji izbor da biste odmorili svoj mozak od tehnologije)
Čaj/ Nes kafa (ne mora Nes, meni je svaka instant kafa Nes kafa)
👕 Pidžama 
🎵 I naravno, ništa ne bi bilo u potpunosti idealno bez lagane muzike (moj predlog je Radio 202, ali naravno, sve varira od ukusa)

~ Spremanje:
U jednu toplu sobu sve zajedno umutiti.

       Spremni ste za opuštanje, uživanje i osećaj komfora!






петак, 14. април 2017.

• Negde daleko, u drugom svetu... •

       Sa koferima u rukama koračam ka svom vozu. Prelep je. Tamnozelene boje je sa dugim nizom vagona. Oko mene ljudi koji idu na sve strane; putnici koji se ukrcavaju, ljudi koji ih prate, kondukteri koji pomažu sa koferima, proveravaju voz itd. Okrećem se ka svojim najbližima. Pozdravljam se sa njima i ulazim u voz. Nalazim odličan kupe i skidam kaput. Uzimam kartu na kojoj piše 'Negde daleko' i smešim se. 


       U meni se komešaju mnoge misli i mnoga osećanja. Na ovo putovanje sam čekala dosta vremena. Najzad ostvarujem ovaj san. Kakav je svet u koji u krećem? Neki moj. Izmišljen. Savršen. Bez problema, bez negativnosti, prepun stvari koje me čine srećnom. Nekakav gde se cene prave stvari. U kom se uživa i u najmanjim sitnicama. U kome nisi čudan, ma kakav god bio! 

       Pokušaću da vam još malo približnije dočaram. Taj svet nije kao ovaj. U kući si, izađeš napolje i u dvorištu si. Ne. Svaki čovek ima svoje univerzume. Ako si u kući i prođeš kroz vrata, možeš se odjednom naći na vrhu planine, a možeš i na mesecu. Zavisi od tebe i tvog univerzuma! Ovaj svet nije za loše osobe. Za kukavice, sebičnjake, ohole, grube. Ovaj svet je za sanjare. Za one koje se ne plaše da pokušaju nešto novo. Koje žele da pobegnu od dosadnog života, od obaveza, od svega zlog. Koje veruju u iole pozitivnog i koje vole da pričaju sa stvarima! Koje su na prvi pogled lude, a na drugi još luđe! Svojim božanstvom smatraju svoju najveću opsesiju ili svoj omiljeni cvet. Ovo je svet za osobe koje se ne plaše izdvajanja i koje pomeraju granice ludosti i mašte.


       Dok sam zamišljala kako će mi biti u novom svetu, u realnost me vraća devojka mojih godina koja me pita da li može da sedne u moj kupe, jer su ostali zauzeti. Sa osmehom joj odgovaram ,,Naravno!'' i radujem se što ima toliko divnih ljudi koji su prihvatili ovo putovanje!

Da li biste vi prihvatili? 
(ako imate pitanja pitajte u komentaru)

четвртак, 13. април 2017.

StoryTime - Izgubljena devojčica na koncertu

Upravo sam pokušavala da zaspim i onda sam se setila ove "stravične" večeri koju pokušavam da zaboravim, ali jednostavno ne ide. S obzirom da nikad nisam pisala Storytime, reših da ovaj doživljaj pretočim u post.


To je bilo davne 2012-te godine. Moji roditelji su odlučili da svi zajedno odemo na, ne znam ni ja koji po redu, Sabor trubača u Guču. Bio je divan dan, a po dolasku smo saznali i da se te večeri održava Cecin koncert. Moja sestra i njena drugarica (koja je došla sa nama), su kupile kartu, a kako sam htela da i ja budem sa njima, nagovorila sam roditelje da kupe i meni, iako nisam slušala Cecu. 

Koncert se održavao čini mi se na nekom stadionu. Pre Cece je nastupao jedan trubački bend, a ja sam se smorila već tad. Ceca je počela oko pola deset. Svi su oko mene ludovali, pevali, skakali, a pošto ja, kako sam već rekla, nisam slušala Cecu, bilo mi je dosadno, te sam samo stajala. Sestra mi je dala telefon da uđem na Fejs, ali sam pobrkala šifru, tako da je to otpalo. Oh da, do pre dve godine sam imala problem da čim se nađem na nekom koncertu ili u diskoteci, bude mi muka, ne mogu da stojim. Da li zbog gužve, glasne muzike - ili oboje - i te večeri mi je bilo tako. 

Pošto moji roditelji nisu bili sa nama na koncertu, moja veoma pametna sestra me je poslala da se vratim i da nađem mamu i tatu. (Sada kreće najzanimljiviji deo) Ja mala, smorena, u lošem stanju i glupa prihvatila. Iz prvih redova sam krenula ka izlazu. Bez telefona, bez imalo pojma gde bi oni mogli da budu i kako uopšte da ih nađem. Ništa, uporna ja idem ka izlazu. Provlačim se kroz hiljade i hiljade ljudi. Oko mene nepoznati ljudi, pijani, skaču, guraju me. Tu sam se već uspaničila. Najzad sam stigla do izlaza i, ne znajući šta ću dalje, počinjem da plačem. Kako da pronađem roditelje? Ako njih ne nađem, kako ću naći sestru kada se bude završio koncert? Imala sam samo dvanaest godina. Bila sam jaako sramežljiva i nesnalažljiva.


Ali baš u tom trenutku je naišao jedan vrlo drag, stariji čovek i pitao me na fazon 'Devojčice, jesi li izgubljena? Hoćeš li da pozoveš roditelje?' i pružio telefon. Bez imalo razmišljanja da li je to bezbedno, uzela sam telefon i okrenula mamu koja mi je rekla da izađem i sačekam je ispred. 

Izašla sam. Bila sam jako srećna što se sve dobro završilo, ko zna šta bi bilo dalje sa mnom da nije naišao taj čovek. Nakon nekoliko minuta su stigli roditelji. 

Za njih je priča jednostavna- bilo mi je dosadno, zovnula sam mamu preko telefona sestrine drugarice, provukla sam se kroz gužvu, izašla ispred. Ali svi se pitaju, kako se mala Katarina nije plašila i kako je uopšte uspela da se probije kroz desetine hiljada ljudi?


Nadam se da vam se post svideo. Pokušala sam što bolje da vam dočaram tu situaciju. Baš nikome nisam ispričala ovo, ali sam odlučila da podelim sa vama, jer što da ne? Ako se setim, možda bude još Storytime-ova, samo napišite u komentar da li vas je ovaj dopadao i da li biste želeli da čitate još. Pozdrav. ❤

недеља, 19. март 2017.

Pozitivnost i samo pozitivnost! 🌞

Poslednjih mesec dana divno sam raspoložena! Bukvalno ne mogu da vam opišem koliko sam postala srećna osoba. Kome da se zahvalim na tome? Lepim danima, popravljenom telefonu, drugoj smeni ili mi je samo naišao takav period? Nemam pojma! Ali tako se prelepo osećam da me malo šta isprovocira (čak nisam digla ni veliku uzbunu povodom kvara jedne slušalice!). Čini mi se da je taj osećaj otišao toliko daleko da sam u stanju samo da dišem i gledam u plafon, a da se osećam kao da radim nešto što oduvek želim. 


Pozitivnost. Koliko sam ranije bila negativna osoba, tek sada primećujem. Više ne! Sada pokušavam da izbegnem negativne stvari, a i ljude. Savetujem iskreno svima vama, primetićete poboljšanje! Sećate li se onog dečka o kom sam pisala u avgustu u postu 'These days..'? Tražili ste u januaru da vam pišem o njemu, ali nisam mogla da vam ispunim tu želju. Šta se dalje desilo sa nama? Dopisivali smo se do pred kraj septembra, a onda je on jednostavno ispario! Više nije bilo isto, više on nije bio isti. Shvatila sam da on nije onaj divni dečko iz avgusta. Bila sam jako tužna, mislila sam da nikad neće proći taj osećaj. Ali i toga sam se rešila! Već sam na putu potpunog zaborava. Izbrisala sam svu depresivnu muziku iz telefona i onu koja me je podsećala na njega i zamenila ih pesmama koje me čine srećnom. Neverovatan osećaj. 

Počela sam da radim stvari koje me usrećuju. Volim zagrljaje i osmehe, pa grlim prijatelje i upućujem im osmehe. Volim pisanje, pa se evo vraćam pisanju. Volim crtanje, pa ću crtati čim mi dođe inspiracija. Ogromna želja mi je bila da se popnem na neki krov. Konačno sam to sebi ispunila. Volim fotografisanje, pa ću sada, kada mi je telefon popravljen, moći da uživam u tom hobiju. Počela sam sa jogom...


Možda pomislite 'Ovaj post nema poentu, šta nas briga šta si uradila sa svojim životom!', ali ljudi, izađite iz te negativnosti i sumornog života! Smejte se, unosite što više doza pozitivnosti (slobodno se predozirajte). Sve je moguće ukoliko ste dovoljno jaki da izađete i zone monotonosti. Ako vas muči neki problem, nemojte dopustiti i da vas pobedi! Nasmejte mu se u lice i pokušajte da ga rešite. Okružite se stvarima koje vas čine srećnima, definitivno pomaže! Ako ste već srećni, ne dopustite da taj osećaj nestane. 

Nadam se da ste uživali u postu i da ćete poslušati savete. Čitamo se u narednom postu! Budite nasmejani, voli vas Holanđanka! ❤🌈🎨🍫🍒🌹🌻🐬🐾📝⚓

понедељак, 09. јануар 2017.

Najava za Q&A!

Reših i ja da posle više od pola godine konačno napravim Q&A. Ako imate koje pitanje za mene možete ga postaviti u komentaru. Možete pitati šta god vas zanima u vezi mene; mog mišljenja, ličnog života, bloga itd. Budite kreativni, a post sa odgovorima ću objaviti u subotu ili nedelju. Odgovoriću na bukvalno svako pitanje. :))